... Тога љета господњега пошаст, што је назваше Свињска, походи сербске земље; Благоглагољиви Томица, којему вољом Духа Свјатого бејаше дано благоуправленије над медецином васколиком во вјеки вјеков, народу проповјед држаше: „Браћо Сораби, раби божји, делтоидни Мишко ће ме цјепивом мироточивијем опскрбит да вас по џепу цјепнем и од пошасти свињске избавим. Ал пре него да то будне, јавнијех се окупленија клоните“; Уто преосвјашчењејши Гојко, што га зваху Павле, премину у Господу, те се народ многи сабра да га пут Небеса испрати, заборавив на проповјед Томичин; Пошаст свињска, кад виђе таково множество народа на једному мjесту, како један исти крст сви целиваху, стаде народ походити; Уто с двора андрићовјеначких между народ сиђаше преподобни Борис, ћесар сербски; И гле! Пошаст се, кад га виђе, саблажње и утјече, а народ сербски с благословом божјим у миру испрати својега ходајушчега свјатитеља...
Javlja mi se da bi se odlomak poput ovog - moguće da će biti nazvan „Jevanđelje po Đorđu“ (Vukadinoviću, jamačno) - mogao naći u udžbenicima iz kleronauke- novovaspostavljenog predmeta koji će u nekom trenutku u budućnosti pohađati školarci širom Pravoslavne Teokratije Beogradski Pašaluk (ex Srbija). Sreća moja pa neću imati prilike da se lično uverim da li sam ispao vidovit, budući da ću se, ovako grešan, tada već uveliko krčkati u nekom od paklenih kazana sa kipućom vodom. Mada, ko zna – sudeći po aktuelnim crkveno-političkim trendovima , možda me ovo „proročanstvo“ zadesi i ranije nego što bi bilo očekivano.
Dobro, malko sam preterao, slažem se, ali da imam osnova za ovakvo karikiranje – imam! Teleportujte se nakratko u prethodnu sedmicu, pa onda sami prosudite da li se ova država ne pretvara u karikaturu. Jedan čovek je umro sasvim prirodnom smrću u svojoj devedesetpetoj godini i bezmalo je cela Srbija stala da pada u saborni trans i agoniju. Punih pet dana je ova zemlja odavala dojam - tehničkim smetnjama izazvane - zamrznute slike na ekranu (niste valjda očekivali „izvinjenje zbog prekida programa“?!). Sam blaženopočivši Gojko kao takav svakako nije odgovoran za beslovesnu burlesku koju su nam velmože blagoizvolele prirediti. Odnosno, kriv je utoliko što se usudio da umre u tim godinama, jer: ko bi se normalan inače tako neprirodnoj pojavi uopšte mogao nadati?!
A onda je prečasni ajatolah Boris jedva dočekao da nas prosvetli lucidnim zapažanjem da je „patrijarhova smrt nenadoknadiv gubitak za srpski narod“ (pitam se da li ovako visokoumna naravoučenija sam smišlja ili mu ipak pomažu savetnici?!). Primetio je takođe tom prilikom da nam je u tako zamršenoj situaciji „preko potrebno jedinstvo“. Pa da, to biste Vi, dragi predsedniče Kluni, najviše i voleli: da od svih nas formirate stado naivnih ovčica koje izvedete da se napasu zelene trave i onda su mirne dok Vi i Vaši kurjaci mastite brkove u spokojstvu sopstvene raskoši. U ime Oca, Sina i Svjatogo Duha, Amin!
Podsetiću Vaše visoko državno preosveštenstvo da je država nad kojom Vam je povereno blagoupravlenije Ustavom definisana kao sekularna. To bi, po mom skromnom shvatanju, imalo da znači da državni zvaničnici – među koje spada i Vaša visost – nemaju šta da traže u organizaciji sprovoda bilo kojeg duhovnog lica, a kamoli da učestvujete na sednici Sinoda ili da držite posmrtni govor nad odrom, rame uz rame sa Amfilohijem i ostalim klerom. Razume se da je Vaše apsolutno pravo da iskreno žalite za umrlim crkvenim poglavarem, ali onda ste se mogli, u svojstvu privatnog lica, lepo pridružiti običnim građanima u tzv. mimohodu i ispoštovati pokojnika i čitavu ceremoniju na daleko prihvatljiviji način. Kamere Vaših vernih medijskih poslenika bi Vam i u tom slučaju, već samim tim što ste javna ličnost, posvetile daleko više pažnje (čitaj: minutaže) nego ostalim „običnim smrtnicima“. Time biste elegantno izbegli da Vas mi „jeretici“ prozivamo svuda gde još uvek niste stigli da nas ućutkate, a opet ne biste bili uskraćeni za ulogu „glavnog glumca“ za kojom tako neumitno vapite.
Proglašenje trodnevne (plus Đilasov bonus) žalosti je posebna priča. I uopšte proglašavanje zvanične žalosti, makar i samo jednodnevne, od strane nadležnih državnih organa povodom smrti sveštenog lica - ma ko to bio – ne dolikuje vlasti koja sebe naziva proevropskom. Argumenti tipa „patrijarh je uživao neizmerno poštovanje u narodu“, kao i činjenica da se ogromna većina stanovništva deklariše kao „pravoslavni vernici“, prosto ne stoje. Tačno je, naime, da demokratija podrazumeva vladavinu onih koje je većina (i to čak ne ni apsolutna, već većina od ukupnog broja na izbore izašlih birača) izabrala, ali demokratija isto tako implicira jednak tretman svih – dakle: i većine i manjine, kao i svakog ponaosob. Osim ukoliko budete proglašavali zvaničnu žalost i svaki put kada umre neko od poglavara drugih verskih zajednica u Srbiji. U tom slučaju ćete, ako ništa drugo, bar pokazati da ste u nečemu principijelni.
A šta su tokom tih nekoliko dana sveopšte žalopojke bogoradili srpski mediji? Hronično patetični RTS je u svom prepoznatljivom maniru podsećao na patrijarhove opštepoznate vrline, koje čak ni za nas ateiste, agnostike (ali i ireligiozne vernike) nisu sporne: asketski stil života i jevanđeljsku skromnost. Za primerom Tijanićovizije se uglavnom poveo i ostatak medijskog mejnstrima. Zahvaljujući nekim drugačijim, ali i žalosno desetkovanim, predstavnicima novinarske profesije, imali smo prilike da se podsetimo i one druge strane medalje lika i dela gospodina Stojčevića. Koliko god se ovdašnji „rodoljupci“ upinjali da javnosti prikažu isključivo onaj romansirani deo patrijarhove biografije, ostaće zabeleženo i to da je „svetac koji je hodao“ imao dosta blagonaklon stav prema ratnim zločin(c)ima, a agresiju Srbije na tuđe teritorije je smatrao „oslobodilačkim ratom“. Okej, mogu donekle da prihvatim „opravdanje“ da je kao istinski zanesenjak duhovnim vrednostima bio nedovoljno upućen u politiku (novine i TV, kako kažu, gotovo da nije ni pratio), te da je kao takav bez zle namere izrekao i po koju „nespretnu“ izjavu. Ali kad je već tako, onda nije ni morao da se petlja u nešto za šta nije kompetentan (ionako tih „kompetentnih“ među njegovom sabraćom ima dovoljno). Povrh toga, njegovi krajnje diskriminatorski stavovi prema ženama verovatno jesu u skladu sa konzervativnim načelima Crkve, ali bi se u današnjem svetu nad njima zgrozio svako ko je iole civilizovan. O njegovom nereagovanju na bezbrojne pahomijsko-filaretske i slične ispade „otaca duhovnijeh“ je tek izlišno ukazivati.
I Bog vozi Mercedes, a ja samo Jeep Kompas...: Pahomije „decoljubivi“
Najtragičnije je to što je i pored svih pobrojanih minusa patrijarh Pavle u poređenju sa drugim viđenijim „velikodostojnicima“ bio prava „mala maca“. Dobar deo njih je brže-bolje krenuo u lešinarski pohod na tron SPC čim se on „preselio“ na VMA. Za razliku od njega, ta poročna bratija na skupocene limuzine, džipove i svaki oblik raskoši nije ni najmanje gadljiva. Čini se da Pavle zapravo i nije upravljao Crkvom, već da su sve konce povlačili upravo ovi „vladari iz senke“, isturivši njega u prvi plan kako bi prikrili sopstvena nepočinstva. I uskoro će ga neminovno neko od njih i formalno naslediti na čelu najmoćnije verske institucije u zemlji. Ne bi ni to bilo osobito zabrinjavajuće da ta kriminalizovana ustanova nema ogroman uticaj na državnu vlast koja joj je i omogućila tako povlašćen položaj u očitoj nameri da se dodvori dominantnom delu glasačke mašine. Više je nego očigledno da sve jača sinergija između države i SPC, koja traje već pune dve decenije, postepeno i diskretno društvo uvodi u „diktaturu klerikalijata“.
Srpsku pravoslavnu crkvu je odavno „pohodio nečastivi“, a sada će imati sjajnu priliku da se na njenom prestolu i zvanično ustoliči. Ako je za neku utehu, bar jasno znamo na čemu smo.
Нема коментара:
Постави коментар