Ukoliko patite od zatvora (ne mislim na sukob sa zakonom, već na probleme sa probavom hrane), moj predlog je da uzmete daljinski u ruke i prelistate kanale na svom TV aparatu u potrazi za nekom od brojnih vokalno-solističkih egzibicija Vuka Jeremića. Dogodi li se da prvi srpski diplomata kao za inat u datom momentu nije zaposeo niti jedan od državotvornih elektronskih medija, sledeća opcija je da ga izguglate, a potom kliknete na link one vesti koja vam se dojmi kao najobećavajućija(!) među ponuđenima. Oni među vama koje je snašao teži oblik ovog zdravstvenog problema, tako da im pomenuti recept ipak nije od pomoći, uvek mogu posetiti sajt NSPM i garantovano će jako brzo doživeti olakšanje. Doduše samo fiziološko, dok će na mentalnom planu uslediti obrnut efekat. Ali, jebiga sad – sve ima svoju cenu: čašu meda jošt niko ne popi dok je čašom žuči ne zagrči!.
Zašto sam se ponovo dohvatio „sirotog“ NSPM-a? Ovog puta, mada se na prvi pogled ne bi moglo tako zaključiti, cilj moga pisanija se ne ogleda toliko u napadu na sam „Vukadinović-Antonić Ltd.“, koliko na osnovni princip na kojem se bazira celokupan modus operandi ove vlasti, a to je Princip Licemerja i odvratno naglašenih Dvostrukih Aršina. Međutim, bez osvrta na delovanje NSPM nikako ne bih mogao da razjasnim na šta u ovom konkretnom slučaju mislim.
Pošto nisam isključiv čovek, već, naprotiv, otvoren da čujem ili pročitam stavove čak i onih koji imaju posve drugačije - da ne kažem dijametralno suprotne - svetonazore od mojih, često prelistavam članke na NSPM. Gorepomenuti „nezavisni“ politički analitičari – mislioci imaju na svom portalu, između ostalih, i rubriku futurističkog naslova „Kuda ide Srbija“. Upravo u toj rubrici sam, metodom „slučajnog uzorka“, naleteo na dva „prosvetiteljska“ načertanija, objavljena u poslednjih desetak dana. So, fasten your belts, please!
Slučaj prvi
Talentovani junoša, takoreći „vitez nacionalno svesne pisane reči“, izvesni Milan Damjanac, obrazlaže svoj predlog „programa za sveopšti preporod serbskoga roda“ u tekstu pod nazivom „Konzervativna obnova Srbije“. Za entuzijaste, evo i linka: http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/konzervativna-obnova-srbije.html . U narečenom tekstu, mlađahni Damjanac se kritički osvrće (a bogami i nasrće, drugovi!) na put moralnog i svakog drugog sunovrata kojim je Srbija krenula. Tekst, inače, obiluje opštim mestima među kojima bih sa pojedinim načelno i mogao da se složim. Ali samo načelno, odnosno dok autor ne uđe dublje u tematiku.
Tradicionalne porodične vrednosti u Srbalja su, upozorava nas zabrinuti M.D., opasno ugrožene usled emancipacije žena i sličnih „boleština“ koje nam se sa „Trulog Zapada“ nameću preko zločestih mas-medija: „Као конзервативац, сматрам породично уређење и традиционални концепт морала основним параметром сваког друштвеног система и тврдим да је кључно исти сачувати. Међутим, садашње стање породице и моралних темеља на којима иста почива је испод сваког задовољавајућег нивоа. Не само што је патријархално породично уређење пред нестанком, већ је сама породица као таква у дубокој кризи. Еманципованост жена је постигло контра ефекат, те жене теже прихватају улогу коју су раније имале – улогу мајке. Потрошачко друштво је са посебном жестином за свог противника изабрало патријархалну породицу која се систематски руши путем масмедија.”
A ko bi u tako nezavidnoj situaciji mogao da nam pomogne više nego „Sveta Matera“ Crkva: „Радити на промоцији моралних норми и традиционалних вредности, српског кодекса части и начина живота уопште. Чинити све што се може у очувању традиционалних породичних вредности, оних које су здраве и које се морају очувати. Треба градити добар однос са традиционалним верским организацијама и подигнути ниво наставе веронауке у основним и средњим школама на прихватљиву меру. Српској Православној Цркви пружити финансијску и идејну подршку у свим пројектима који се тичу моралног оздрављења нације.”
Neprijatelj vreba sa svih strana, a država je nemoćna da ga zaustavi: “Држава је неактивна и немоћна да заштити сопствене грађане, политичари недорасли задатку или забринути искључиво за своје имовинско стање, правосуђе очајно а већина медија отворени противници не само српских интереса већ и непријатељски настројени према Србима као народу. Уз то, права националних мањина су далеко већа него права већинског народа.”
Ali lucidni Damjanac nudi rešenje. Najpre ukrotiti neposlušne medije: “Медији, како писани, тако и електронски морају испунити низ законских услова. Њихови финансијери морају бити грађани Србије са пребивалиштем у Србији. Исто важи за компаније које купују акције одређених медија.”
Dobro, medije smo sredili, ali šta ćemo sa “izdajničkim” nevladinim organizacijama? Sveznajući Milanče ima ideju: “Невладине организације су област која се такође мора законски регулисати. Немогуће је да се нека организација сматра за невладину уколико добија донације од владе стране државе. То је владина организација. Само није организација наше владе. Укидање финансирања невладиних организација из иностранства и транспарентност у финансирању коначно би увели ред у невладином сектору, како би организације које се заиста боре за права избеглица, инвалида, пацијената добиле медијски простор који им неправедно отимају они који злоупотребљавају невладин сектор и термин „људска права“ како би вређали целокупни српски народ и на сваки могући начин омаловажавали Србе.”
Damjanac je svestrano momče i ,kao takav, ume da sagleda stvar iz više uglova. Na primer iz biloškog: “Предуслов свих предуслова, основа очувања српског етницитета и културе јесте биолошки јак српски народ. У супротном, територија на којој живимо наставиће да се непрестано смањује под најездом биолошки јачих народа. Уколико изгубимо статус државотворног народа нестаћемо асимилацијом којој смо и иначе врло подложни.”
Pa, kako onda protiv “bele kuge”? Lako: potrebno je samo slediti Palmin primer i nema frke. Mislite na žirafu? Ma jok, bre: “Економска сигурност и помоћ у запошљавању супружника уколико имају више од троје деце, а незапослени су, морао би бити један од приоритета државе. Утврдити додатак за треће и свако наредно дете, попут оног који је градоначелник Јагодине предвидео у градском буџету.”
Tijaniću, srpska diko, sad si ti na potezu: “Регулисати питање односа јавног сервиса, као медијског сервиса свих грађана према проблему "беле куге". Емитовати културне, образовне и забавне емисије које су прилагођене дечијем узрасту (емисија "Време је за бебе" је само прва у низу сличних, надам се). Емитовати емисије у којима би свакодневно била представљена по једна породица са више од двоје деце. Дати до знања да ће држава сваку такву породицу новчано помоћи. Стално упозоравати на опасност од „беле куге“.”
Ipak, džaba se ja ubih od ovolikog citiranja M.D. kad nisam naučio ono najvažnije, usuđujem se da kažem – esencijalno: “Ћирилица је једино званично српско писмо, и у том циљу треба одредити смернице за очување исте. Одредити велике новчане казне за натписе на латиници, како на објектима тако и на српским производима. Увести порезе за натписе страним писмом (латиница јесте страно писмо).”
Prilikom upražnjavanja “francuskog poljupca” morate voditi računa kako baratate jezikom, da vam slučajno kakva tuđica ne bi zapala u gr’oce: “Језик који говоримо је у узрочно поcледичној вези са писмом којим се служимо, те коришћење латинице доводи до усвајања страних речи и израза. У српски језик је последњих година ушло исувише туђица, тако да се Срби различитих генерација и поднебља све теже разумеју. Предлажем оснивање комисије каква постоји у Француској, а којој би сврха била превод туђица на српски језик. Тако не бисмо имали „бечелоре“ и „мастере“, „мобинг“ и сличне енглеске изразе у употреби.”
Milanče je pre svega kulturan mladić (što se iz priložene fotke da i zamjetiti), te je na njegovoj lestvici prioriteta i za kulturu rezervisano visoko mesto: “Српски писци, научници, историчари морају коначно добити место које им припада. Славна српска историја, значајна културна баштина, српски митови и епови морају се изнова изучавати у нашим школама. Треба чинити све да се свет упозна са нашом историјом и еповима који су задивили и једног Гетеа, како не бисмо дошли у ситуацију у којој смо данас, да Албанци присвајају наше историјско и културно наслеђе. Влада мора да издвоји новац за снимање филмова и серија о српској историји који би били усмерени како на подизање морала српске омладине, тако и на упознавање западног света са српском историјом.”
Da se naš mezimac Mile od Laktaša eventualno ne bi osetio nepoželjnim i zapostavljenim, isušićemo i (krivu) Drinu ako treba: . “Омогућити улагање дијаспори у домаће фирме и третирање наших исељеника као грађана Србије, без обзира на пребивалиште. Дати право гласа Србима из Републике Српске, како би се оснажио осећај јединства и осећаја припадности народа са обе стране реке Дрине.”
Slučaj drugi
Ako ste pomislili da je pređašnji primer ono „najbolje“ od NSPM-a, prevarili ste se. Prava „poslastica“ tek sledi. Krem novosrpskog političkog mislilaštva obogaćen je još jednim svetlim izdankom zvanim Veselin Đuretić. Po vokaciji je istoričar i uživa nemerljiv ugled među (ultra)desničarskim strukturama u Srbiji. U tekstu naricateljskog naslova „Političko-istorijski okvir srpske tragedije“ Đuretić lamentira o stradalništvu i patnjama, ako ne najstarijeg, onda definitivno jednog od najstarijih naroda otkad je sveta i veka.
Za čitaoce sa jakim stomacima, evo linka http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/politicko-istorijski-okvir-srpske-tragedije.html (upozoravam: tekst je jako obiman i opširan). Osetljivijima ne preporučujem ovakvu egzibiciju jer lako može doći do manifestacije tzv. „rigoleto efekta“ nad nedužnima – tastaturom, mišem i monitorom. Za njih sam spremio skraćenu verziju kako bi se na što bezbolniji način upoznali sa delom gospodina Đuretića. Krećemo!
Žrtve Srebreničkog masakra i njihovi najbliži izgleda nisu u dovoljnoj meri ponižavani svih ovih godina, pa je Đuretić čvrsto rešio da im to „nadoknadi“: „Пут активирања западног косовског сценарија ишао је путем подршке албанским сепаратистима (које је пре тога, пре 1998, Запад третирао као терористе). Ову шансу Албанци су спремно дочекали. Одмах су почели са диверзијама на саобраћајницама, са убиством српских полицајаца и грађана, а онда и деце по кафићима. Да изађу из “мишије рупе” помогли су им стари мајстори антисрпских подвала, они који су се већ били огледали преко измишљених афера: у сарајевским Маркалама и преко Сребренице”.
O neosetljivosti vlasti na jecaje pučanstva, V.Đ. ogorčeno zbori: „Вапај Српства чуо се по свим српским земљама, нарочито после шиптарских рушилачких погрома 17. марта 2004, али неке слуганске београдске партије ни тада нису дозвољавале војну интервенцију што је Србе представљало као кукавице а Шиптаре охрабривало.”
No, i to će se jednom dati rešiti, uveren je Vesa “Mirotočivi”: “Ако у односу према КиМ крене новим путем, Русија ће, верујем, бити упућена да затражи: а) Повратак у Албанију свих оних који су у периоду од 1941 до 2007. досељени у јужну српску покрајину (заједно са потомцима), али и да затражи да сукцесори фашистичке Италије и нацистичке Немачке плате материјалне издатке за њихову реинтеграцију, б) Да затражи поништење узурпација српских земаља, црквеног и манастирског власништва, ц)(pa valjda "в)"?!, prim. aut.) Поништавање свих купопродајних уговора склопљених у наведеном периоду уз обештећење свих оних који су земљу купили без опште и посебне присиле. Напокон, да затражи одлучно одбацивање Ахтисаријевог изразито антисрпског плана. Тек ће после тога Други светски рат и овде бити завршен. Оно што се дешавало у задњој деценији 20. века и што се данас дешава и на КиМ и у Хрватској и у Македонији био је његов наставак.”
Braćo Rusi, pomagajte, odužićemo vam se, časna reč: “Моралне обавезе Русије према Србима почивају на чињеници да су они као народ одувек били окренути Русији, и данас су задржали та осећања. Без обзира на западњачка маневрисања уз употребу неких њихових недостојних званичника, они и даље наде полажу у Русију, нову Русију склада традиционалних и цивилизацијских вредности. Очекују од ње и велику материјалну помоћ, која би прекинула њихову свестрану агонију. Русија те издатке може и надокнадити јер су и КиМ и РСК толико природно богати да су у стању да врате дуг.”
Oj, Putine Vlado, spasi svoje stado: “... верујемо да је појава нове Русије, коју на узвишени начин персонификује Владимир Владимирович Путин, коју ће без сваке сумње наставити и његов наследник Дмитриј Анатолевич Медведев, за све Србе велика нада, нада која рађа уверење да ће се њихова агонија убрзо завршити.”
Savez sa Rusijom (bez Belorusije?) nije samo sanak pusti, već obostrani interes. Evo i zbog čega: “Суочен са дугом непријатељском политиком према њему, Српски народ се данас све одлучније окреће Русији, многи траже са њом не само војни и политички савез, него и конфедерално заједништво. Геополитичка позиција, окружење покривено претећим НАТО базама, даје овом наслону на Русију егзистенцијални значај за Србе, који стрепе од оваквог окружења, и за Русе који преко оваквог заједништва са Србијом и свим Србима, добијају војно-политичке позиције иза леђа непријатеља, који и Русију окружују са свих страна.”
Srbi i Rusi se ne smeju odvajati čak ni u Hagu. Ovako Veselin pokušava da bude ironično duhovit: “Могао је Хашки трибунал због Срба на одговорност позвати и Руску Православну Цркву, и Руску државну Думу, и руско казачество, и најистакнутије руске интелектуалце- који су са Србима били онда када им је било најтеже. Могао је “позвати” конкретне личности које су у време када су српски слободари били у рововима обилазили угрожени народ: и Селезњова, и Жириновског, и Бабурина, и Ришкова, и Рогозина, и велике писце В. Распутина, В. Белова, Д. Жукова и друге, велике уметнике Никиту Михалкова и Николаја Бурљајева, узорног вајара Венцеслава Кликова, и бројне руске добровољце који су давали животе на бранику Срба и православља. Сви су они знали да Срби бране себе и Русију.”
Snishodljivost petooktobarskog režima je Veselina još više sneveselila: “Петооктобарски режим је у првим годинама свог постојања, додворавајући се Западу дозволио да муслимански и хрватски сепаратисти подигну тужбе код међународног суда против Србије, жртве њихове агресије, док је своје тужбе против њих повукао. Није му ни падало на памет да покрене питање одштете за два геноцида, у Првом и Другом светском рату, у којима су учествовали дедови и очеви агресора из 1991-95.” (sad mi je bar jasno odakle Jeremić crpi inspiraciju).
Ali naša šansa leži u “nebranom grožđu” u kojem se našla nemirna Bosna: “У прилог остварењу свог косовског сценарија неки западни политички кругови потурали су реципроцитет: КиМ једнако РС, који је за Србе неприхватљив, јер се ради о две исконске српске земље, и јер би такво решење осујетило могућности будуће реинтеграције целокупне БиХ у њен природни, српски етнојезички оквир. Садашњи њен ћорсокак води ка томе, реинтегрисаће се пошто прохује луди западни политички ветрови.”
Svemu je, ipak, kriva globalizacija: “У том широком оквиру показаће се да се на Балкану тзв. глобализација огледала и као политика уништења српског идентитета, његове главне етно-историјске окоснице. После Хелена, најутемељеније. Данас се Срби “крију” иза разних имена: Срби, Хрвати (око 90% српског порекла), Бошњаци-муслимани (око 95% српског порекла), Црногорци (100% Срби), Македонци (углавном српског порекла), Албанци-Арбанаси-Шиптари (око 70% српског порекла), Бугари (чији идентитет је неодвојив од српског), Мађари (у већини српског и словачког порекла), Трансилванци (у већини мађаризовани Срби и Немци).”
Umesto da nam je Evropa bar rekla “hvala” što smo je odbranili od Turaka...: “Вековима опстајући на бранику Европе и западне цивилизације од Османлија, Срби су на крају 20. века постали жртве те цивилизације, оличене у Европској унији.”
Tako besedijaše serbski sokolovi Milan & Veselin.
Specijaliteti srpske kuhinje
Nebitno je kako ja ili bilo ko kao pojedinac gleda na ideje i stavove koje propagira NSPM. Svako od nas ima prava da misli, govori i piše šta god mu volja sve dok to ne predstavlja govor mržnje ili pozivanje na linč (mada ima i toga na javnoj sceni Srbije podosta i najčešće prolazi nekažnjeno). Osnovni motiv zbog kojeg sam se u ovom slučaju latio pera, pardon – tastature, je odnos zvaničnih državnih organa prema različitim poslenicima javne reči.
Naime, Ministarstvo kulture je tokom ove godine, a pod firmom “sufinansiranja projekata / programa u oblasti javnog informisanja”, dodelilo, pored ostalih, NSPM-u sredstva u iznosu od 760.900 dinara (blizu 8 hiljada eura) za projekat zvani “Srbija info” (vidi: http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/30276-Mobilni-sajt-B92---kvalitetan-doprinos-kulturi.html). U čemu je problem? Pa u tome što srbijanska vlada, kojoj su usta puna Evrope i evropskih integracija, s jedne strane na najperfidnije načine (kao što je zloupotreba monopola u oblasti advertajzinga) nastoji da uguši i ono malo preostalih boraca za promociju upravo evropskih vrednosti i civilizacijskih tekovina modernog društva (kodni naziv: Druga Srbija), dok, istovremeno, novcem nas, poreskih obveznika, finansijski stimuliše delovanje retrogradnih evroskeptika koji, katkad prikriveno, a katkad i direktno, ohrabruju fašistoidne elemente u njihovom delovanju.
U poređenju sa podatkom da je Ministarstvo vera iz budžeta pomoglo SPC – koja čak još eksplicitnije koketira sa fašizmom i neonacizmom - sa čak 300 miliona dinara (preko 3 miliona eura), pomenuto donatorstvo u korist NSPM deluje kao mačji kašalj. Ovo za Crkvu sam usput naveo samo kao dodatni pokazatelj poremećenog sistema vrednosti i hipokrizije vladajuće klike – ali ne zaboravimo ni da je vlast ogledalo naroda! - u ovoj državi.
Vratimo se na NSPM. I oni, kao i tzv. “Drugosrbijanci”, kritikuju aktuelnu vlast; doduše iz potpuno suprotnih pobuda: ovi prvi zbog “evropskog opredeljenja”, a ovi – to jest mi - drugi zbog nedoslednosti i brojnih manjkavosti u realizaciji tih proklamovanih “evropskih ciljeva”. By the way, NSPM neskriveno simpatizira Koštunicu i DSS, partiju koja je navodno jedan od najžešćih protivnika i kritičara aktuelnog režima, što će naivne možda navesti da poveruju kako je vlast tolerantna jer širokogrudo pomaže sopstvene “neprijatelje” (zvuči baš onako “hrišćanski”). Postoji, međutim, i drugačije, a po mom iskrenom ubeđenju i tačnije tumačenje: da su Tadić i Koštunica produkt iste političko-podzemne kuhinje (o čemu sam već ranije pisao). Vrlo je verovatno da se u toj kuhinji donose i narečene odluke o raspodeli budžetskog kolača.
Može se iz svega zaključiti da imamo establišment koji, ne samo da toleriše ksenofobiju, šovinizam i srodne psihopatološke oblike svesti, već ih, štaviše, podstiče, a kada, recimo, navijači-huligani, obrazovci i ini konzumenti istih tih nusproizvoda podivljaju pa na smrt prebiju nekoga zato što je stranac, peder, Rom ili bilo šta što oni doživljavaju kao neprijateljski element, predstavnici dotičnog establišmenta se bog zna kako iščuđuju i zgražavaju. Zar im nikad u takvim prilikama nepadne na pamet ona stara poslovica: kako seješ – tako ćeš i žnjeti!
Zašto sam se ponovo dohvatio „sirotog“ NSPM-a? Ovog puta, mada se na prvi pogled ne bi moglo tako zaključiti, cilj moga pisanija se ne ogleda toliko u napadu na sam „Vukadinović-Antonić Ltd.“, koliko na osnovni princip na kojem se bazira celokupan modus operandi ove vlasti, a to je Princip Licemerja i odvratno naglašenih Dvostrukih Aršina. Međutim, bez osvrta na delovanje NSPM nikako ne bih mogao da razjasnim na šta u ovom konkretnom slučaju mislim.
Pošto nisam isključiv čovek, već, naprotiv, otvoren da čujem ili pročitam stavove čak i onih koji imaju posve drugačije - da ne kažem dijametralno suprotne - svetonazore od mojih, često prelistavam članke na NSPM. Gorepomenuti „nezavisni“ politički analitičari – mislioci imaju na svom portalu, između ostalih, i rubriku futurističkog naslova „Kuda ide Srbija“. Upravo u toj rubrici sam, metodom „slučajnog uzorka“, naleteo na dva „prosvetiteljska“ načertanija, objavljena u poslednjih desetak dana. So, fasten your belts, please!
Slučaj prvi
Talentovani junoša, takoreći „vitez nacionalno svesne pisane reči“, izvesni Milan Damjanac, obrazlaže svoj predlog „programa za sveopšti preporod serbskoga roda“ u tekstu pod nazivom „Konzervativna obnova Srbije“. Za entuzijaste, evo i linka: http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/konzervativna-obnova-srbije.html . U narečenom tekstu, mlađahni Damjanac se kritički osvrće (a bogami i nasrće, drugovi!) na put moralnog i svakog drugog sunovrata kojim je Srbija krenula. Tekst, inače, obiluje opštim mestima među kojima bih sa pojedinim načelno i mogao da se složim. Ali samo načelno, odnosno dok autor ne uđe dublje u tematiku.
Tradicionalne porodične vrednosti u Srbalja su, upozorava nas zabrinuti M.D., opasno ugrožene usled emancipacije žena i sličnih „boleština“ koje nam se sa „Trulog Zapada“ nameću preko zločestih mas-medija: „Као конзервативац, сматрам породично уређење и традиционални концепт морала основним параметром сваког друштвеног система и тврдим да је кључно исти сачувати. Међутим, садашње стање породице и моралних темеља на којима иста почива је испод сваког задовољавајућег нивоа. Не само што је патријархално породично уређење пред нестанком, већ је сама породица као таква у дубокој кризи. Еманципованост жена је постигло контра ефекат, те жене теже прихватају улогу коју су раније имале – улогу мајке. Потрошачко друштво је са посебном жестином за свог противника изабрало патријархалну породицу која се систематски руши путем масмедија.”
A ko bi u tako nezavidnoj situaciji mogao da nam pomogne više nego „Sveta Matera“ Crkva: „Радити на промоцији моралних норми и традиционалних вредности, српског кодекса части и начина живота уопште. Чинити све што се може у очувању традиционалних породичних вредности, оних које су здраве и које се морају очувати. Треба градити добар однос са традиционалним верским организацијама и подигнути ниво наставе веронауке у основним и средњим школама на прихватљиву меру. Српској Православној Цркви пружити финансијску и идејну подршку у свим пројектима који се тичу моралног оздрављења нације.”
Neprijatelj vreba sa svih strana, a država je nemoćna da ga zaustavi: “Држава је неактивна и немоћна да заштити сопствене грађане, политичари недорасли задатку или забринути искључиво за своје имовинско стање, правосуђе очајно а већина медија отворени противници не само српских интереса већ и непријатељски настројени према Србима као народу. Уз то, права националних мањина су далеко већа него права већинског народа.”
Ali lucidni Damjanac nudi rešenje. Najpre ukrotiti neposlušne medije: “Медији, како писани, тако и електронски морају испунити низ законских услова. Њихови финансијери морају бити грађани Србије са пребивалиштем у Србији. Исто важи за компаније које купују акције одређених медија.”
Dobro, medije smo sredili, ali šta ćemo sa “izdajničkim” nevladinim organizacijama? Sveznajući Milanče ima ideju: “Невладине организације су област која се такође мора законски регулисати. Немогуће је да се нека организација сматра за невладину уколико добија донације од владе стране државе. То је владина организација. Само није организација наше владе. Укидање финансирања невладиних организација из иностранства и транспарентност у финансирању коначно би увели ред у невладином сектору, како би организације које се заиста боре за права избеглица, инвалида, пацијената добиле медијски простор који им неправедно отимају они који злоупотребљавају невладин сектор и термин „људска права“ како би вређали целокупни српски народ и на сваки могући начин омаловажавали Србе.”
Damjanac je svestrano momče i ,kao takav, ume da sagleda stvar iz više uglova. Na primer iz biloškog: “Предуслов свих предуслова, основа очувања српског етницитета и културе јесте биолошки јак српски народ. У супротном, територија на којој живимо наставиће да се непрестано смањује под најездом биолошки јачих народа. Уколико изгубимо статус државотворног народа нестаћемо асимилацијом којој смо и иначе врло подложни.”
Pa, kako onda protiv “bele kuge”? Lako: potrebno je samo slediti Palmin primer i nema frke. Mislite na žirafu? Ma jok, bre: “Економска сигурност и помоћ у запошљавању супружника уколико имају више од троје деце, а незапослени су, морао би бити један од приоритета државе. Утврдити додатак за треће и свако наредно дете, попут оног који је градоначелник Јагодине предвидео у градском буџету.”
Tijaniću, srpska diko, sad si ti na potezu: “Регулисати питање односа јавног сервиса, као медијског сервиса свих грађана према проблему "беле куге". Емитовати културне, образовне и забавне емисије које су прилагођене дечијем узрасту (емисија "Време је за бебе" је само прва у низу сличних, надам се). Емитовати емисије у којима би свакодневно била представљена по једна породица са више од двоје деце. Дати до знања да ће држава сваку такву породицу новчано помоћи. Стално упозоравати на опасност од „беле куге“.”
Ipak, džaba se ja ubih od ovolikog citiranja M.D. kad nisam naučio ono najvažnije, usuđujem se da kažem – esencijalno: “Ћирилица је једино званично српско писмо, и у том циљу треба одредити смернице за очување исте. Одредити велике новчане казне за натписе на латиници, како на објектима тако и на српским производима. Увести порезе за натписе страним писмом (латиница јесте страно писмо).”
Prilikom upražnjavanja “francuskog poljupca” morate voditi računa kako baratate jezikom, da vam slučajno kakva tuđica ne bi zapala u gr’oce: “Језик који говоримо је у узрочно поcледичној вези са писмом којим се служимо, те коришћење латинице доводи до усвајања страних речи и израза. У српски језик је последњих година ушло исувише туђица, тако да се Срби различитих генерација и поднебља све теже разумеју. Предлажем оснивање комисије каква постоји у Француској, а којој би сврха била превод туђица на српски језик. Тако не бисмо имали „бечелоре“ и „мастере“, „мобинг“ и сличне енглеске изразе у употреби.”
Milanče je pre svega kulturan mladić (što se iz priložene fotke da i zamjetiti), te je na njegovoj lestvici prioriteta i za kulturu rezervisano visoko mesto: “Српски писци, научници, историчари морају коначно добити место које им припада. Славна српска историја, значајна културна баштина, српски митови и епови морају се изнова изучавати у нашим школама. Треба чинити све да се свет упозна са нашом историјом и еповима који су задивили и једног Гетеа, како не бисмо дошли у ситуацију у којој смо данас, да Албанци присвајају наше историјско и културно наслеђе. Влада мора да издвоји новац за снимање филмова и серија о српској историји који би били усмерени како на подизање морала српске омладине, тако и на упознавање западног света са српском историјом.”
Da se naš mezimac Mile od Laktaša eventualno ne bi osetio nepoželjnim i zapostavljenim, isušićemo i (krivu) Drinu ako treba: . “Омогућити улагање дијаспори у домаће фирме и третирање наших исељеника као грађана Србије, без обзира на пребивалиште. Дати право гласа Србима из Републике Српске, како би се оснажио осећај јединства и осећаја припадности народа са обе стране реке Дрине.”
Spoj mladosti...: Damjanac...
... i iskustva: Đuretić
Slučaj drugi
Ako ste pomislili da je pređašnji primer ono „najbolje“ od NSPM-a, prevarili ste se. Prava „poslastica“ tek sledi. Krem novosrpskog političkog mislilaštva obogaćen je još jednim svetlim izdankom zvanim Veselin Đuretić. Po vokaciji je istoričar i uživa nemerljiv ugled među (ultra)desničarskim strukturama u Srbiji. U tekstu naricateljskog naslova „Političko-istorijski okvir srpske tragedije“ Đuretić lamentira o stradalništvu i patnjama, ako ne najstarijeg, onda definitivno jednog od najstarijih naroda otkad je sveta i veka.
Za čitaoce sa jakim stomacima, evo linka http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/politicko-istorijski-okvir-srpske-tragedije.html (upozoravam: tekst je jako obiman i opširan). Osetljivijima ne preporučujem ovakvu egzibiciju jer lako može doći do manifestacije tzv. „rigoleto efekta“ nad nedužnima – tastaturom, mišem i monitorom. Za njih sam spremio skraćenu verziju kako bi se na što bezbolniji način upoznali sa delom gospodina Đuretića. Krećemo!
Žrtve Srebreničkog masakra i njihovi najbliži izgleda nisu u dovoljnoj meri ponižavani svih ovih godina, pa je Đuretić čvrsto rešio da im to „nadoknadi“: „Пут активирања западног косовског сценарија ишао је путем подршке албанским сепаратистима (које је пре тога, пре 1998, Запад третирао као терористе). Ову шансу Албанци су спремно дочекали. Одмах су почели са диверзијама на саобраћајницама, са убиством српских полицајаца и грађана, а онда и деце по кафићима. Да изађу из “мишије рупе” помогли су им стари мајстори антисрпских подвала, они који су се већ били огледали преко измишљених афера: у сарајевским Маркалама и преко Сребренице”.
O neosetljivosti vlasti na jecaje pučanstva, V.Đ. ogorčeno zbori: „Вапај Српства чуо се по свим српским земљама, нарочито после шиптарских рушилачких погрома 17. марта 2004, али неке слуганске београдске партије ни тада нису дозвољавале војну интервенцију што је Србе представљало као кукавице а Шиптаре охрабривало.”
No, i to će se jednom dati rešiti, uveren je Vesa “Mirotočivi”: “Ако у односу према КиМ крене новим путем, Русија ће, верујем, бити упућена да затражи: а) Повратак у Албанију свих оних који су у периоду од 1941 до 2007. досељени у јужну српску покрајину (заједно са потомцима), али и да затражи да сукцесори фашистичке Италије и нацистичке Немачке плате материјалне издатке за њихову реинтеграцију, б) Да затражи поништење узурпација српских земаља, црквеног и манастирског власништва, ц)(pa valjda "в)"?!, prim. aut.) Поништавање свих купопродајних уговора склопљених у наведеном периоду уз обештећење свих оних који су земљу купили без опште и посебне присиле. Напокон, да затражи одлучно одбацивање Ахтисаријевог изразито антисрпског плана. Тек ће после тога Други светски рат и овде бити завршен. Оно што се дешавало у задњој деценији 20. века и што се данас дешава и на КиМ и у Хрватској и у Македонији био је његов наставак.”
Braćo Rusi, pomagajte, odužićemo vam se, časna reč: “Моралне обавезе Русије према Србима почивају на чињеници да су они као народ одувек били окренути Русији, и данас су задржали та осећања. Без обзира на западњачка маневрисања уз употребу неких њихових недостојних званичника, они и даље наде полажу у Русију, нову Русију склада традиционалних и цивилизацијских вредности. Очекују од ње и велику материјалну помоћ, која би прекинула њихову свестрану агонију. Русија те издатке може и надокнадити јер су и КиМ и РСК толико природно богати да су у стању да врате дуг.”
Oj, Putine Vlado, spasi svoje stado: “... верујемо да је појава нове Русије, коју на узвишени начин персонификује Владимир Владимирович Путин, коју ће без сваке сумње наставити и његов наследник Дмитриј Анатолевич Медведев, за све Србе велика нада, нада која рађа уверење да ће се њихова агонија убрзо завршити.”
Savez sa Rusijom (bez Belorusije?) nije samo sanak pusti, već obostrani interes. Evo i zbog čega: “Суочен са дугом непријатељском политиком према њему, Српски народ се данас све одлучније окреће Русији, многи траже са њом не само војни и политички савез, него и конфедерално заједништво. Геополитичка позиција, окружење покривено претећим НАТО базама, даје овом наслону на Русију егзистенцијални значај за Србе, који стрепе од оваквог окружења, и за Русе који преко оваквог заједништва са Србијом и свим Србима, добијају војно-политичке позиције иза леђа непријатеља, који и Русију окружују са свих страна.”
Srbi i Rusi se ne smeju odvajati čak ni u Hagu. Ovako Veselin pokušava da bude ironično duhovit: “Могао је Хашки трибунал због Срба на одговорност позвати и Руску Православну Цркву, и Руску државну Думу, и руско казачество, и најистакнутије руске интелектуалце- који су са Србима били онда када им је било најтеже. Могао је “позвати” конкретне личности које су у време када су српски слободари били у рововима обилазили угрожени народ: и Селезњова, и Жириновског, и Бабурина, и Ришкова, и Рогозина, и велике писце В. Распутина, В. Белова, Д. Жукова и друге, велике уметнике Никиту Михалкова и Николаја Бурљајева, узорног вајара Венцеслава Кликова, и бројне руске добровољце који су давали животе на бранику Срба и православља. Сви су они знали да Срби бране себе и Русију.”
Snishodljivost petooktobarskog režima je Veselina još više sneveselila: “Петооктобарски режим је у првим годинама свог постојања, додворавајући се Западу дозволио да муслимански и хрватски сепаратисти подигну тужбе код међународног суда против Србије, жртве њихове агресије, док је своје тужбе против њих повукао. Није му ни падало на памет да покрене питање одштете за два геноцида, у Првом и Другом светском рату, у којима су учествовали дедови и очеви агресора из 1991-95.” (sad mi je bar jasno odakle Jeremić crpi inspiraciju).
Ali naša šansa leži u “nebranom grožđu” u kojem se našla nemirna Bosna: “У прилог остварењу свог косовског сценарија неки западни политички кругови потурали су реципроцитет: КиМ једнако РС, који је за Србе неприхватљив, јер се ради о две исконске српске земље, и јер би такво решење осујетило могућности будуће реинтеграције целокупне БиХ у њен природни, српски етнојезички оквир. Садашњи њен ћорсокак води ка томе, реинтегрисаће се пошто прохује луди западни политички ветрови.”
Svemu je, ipak, kriva globalizacija: “У том широком оквиру показаће се да се на Балкану тзв. глобализација огледала и као политика уништења српског идентитета, његове главне етно-историјске окоснице. После Хелена, најутемељеније. Данас се Срби “крију” иза разних имена: Срби, Хрвати (око 90% српског порекла), Бошњаци-муслимани (око 95% српског порекла), Црногорци (100% Срби), Македонци (углавном српског порекла), Албанци-Арбанаси-Шиптари (око 70% српског порекла), Бугари (чији идентитет је неодвојив од српског), Мађари (у већини српског и словачког порекла), Трансилванци (у већини мађаризовани Срби и Немци).”
Umesto da nam je Evropa bar rekla “hvala” što smo je odbranili od Turaka...: “Вековима опстајући на бранику Европе и западне цивилизације од Османлија, Срби су на крају 20. века постали жртве те цивилизације, оличене у Европској унији.”
Tako besedijaše serbski sokolovi Milan & Veselin.
Specijaliteti srpske kuhinje
Nebitno je kako ja ili bilo ko kao pojedinac gleda na ideje i stavove koje propagira NSPM. Svako od nas ima prava da misli, govori i piše šta god mu volja sve dok to ne predstavlja govor mržnje ili pozivanje na linč (mada ima i toga na javnoj sceni Srbije podosta i najčešće prolazi nekažnjeno). Osnovni motiv zbog kojeg sam se u ovom slučaju latio pera, pardon – tastature, je odnos zvaničnih državnih organa prema različitim poslenicima javne reči.
Naime, Ministarstvo kulture je tokom ove godine, a pod firmom “sufinansiranja projekata / programa u oblasti javnog informisanja”, dodelilo, pored ostalih, NSPM-u sredstva u iznosu od 760.900 dinara (blizu 8 hiljada eura) za projekat zvani “Srbija info” (vidi: http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/30276-Mobilni-sajt-B92---kvalitetan-doprinos-kulturi.html). U čemu je problem? Pa u tome što srbijanska vlada, kojoj su usta puna Evrope i evropskih integracija, s jedne strane na najperfidnije načine (kao što je zloupotreba monopola u oblasti advertajzinga) nastoji da uguši i ono malo preostalih boraca za promociju upravo evropskih vrednosti i civilizacijskih tekovina modernog društva (kodni naziv: Druga Srbija), dok, istovremeno, novcem nas, poreskih obveznika, finansijski stimuliše delovanje retrogradnih evroskeptika koji, katkad prikriveno, a katkad i direktno, ohrabruju fašistoidne elemente u njihovom delovanju.
U poređenju sa podatkom da je Ministarstvo vera iz budžeta pomoglo SPC – koja čak još eksplicitnije koketira sa fašizmom i neonacizmom - sa čak 300 miliona dinara (preko 3 miliona eura), pomenuto donatorstvo u korist NSPM deluje kao mačji kašalj. Ovo za Crkvu sam usput naveo samo kao dodatni pokazatelj poremećenog sistema vrednosti i hipokrizije vladajuće klike – ali ne zaboravimo ni da je vlast ogledalo naroda! - u ovoj državi.
Vratimo se na NSPM. I oni, kao i tzv. “Drugosrbijanci”, kritikuju aktuelnu vlast; doduše iz potpuno suprotnih pobuda: ovi prvi zbog “evropskog opredeljenja”, a ovi – to jest mi - drugi zbog nedoslednosti i brojnih manjkavosti u realizaciji tih proklamovanih “evropskih ciljeva”. By the way, NSPM neskriveno simpatizira Koštunicu i DSS, partiju koja je navodno jedan od najžešćih protivnika i kritičara aktuelnog režima, što će naivne možda navesti da poveruju kako je vlast tolerantna jer širokogrudo pomaže sopstvene “neprijatelje” (zvuči baš onako “hrišćanski”). Postoji, međutim, i drugačije, a po mom iskrenom ubeđenju i tačnije tumačenje: da su Tadić i Koštunica produkt iste političko-podzemne kuhinje (o čemu sam već ranije pisao). Vrlo je verovatno da se u toj kuhinji donose i narečene odluke o raspodeli budžetskog kolača.
Može se iz svega zaključiti da imamo establišment koji, ne samo da toleriše ksenofobiju, šovinizam i srodne psihopatološke oblike svesti, već ih, štaviše, podstiče, a kada, recimo, navijači-huligani, obrazovci i ini konzumenti istih tih nusproizvoda podivljaju pa na smrt prebiju nekoga zato što je stranac, peder, Rom ili bilo šta što oni doživljavaju kao neprijateljski element, predstavnici dotičnog establišmenta se bog zna kako iščuđuju i zgražavaju. Zar im nikad u takvim prilikama nepadne na pamet ona stara poslovica: kako seješ – tako ćeš i žnjeti!
